6. март 2013.

Пусто

Године су ништа више него степенице.

Пењеш се на врх да би скочио. Приземље се сели у заборав и успомене добију мирис хране. Несташно прошлост постаје доминанта. Парадокс је потрага за прошлим и окончаним. Страшно када се смисао живота пронађе искључиво у прошлости.

Дани су попут капи. Недовољно да пијеш и премало да се удавиш. Самоћа је пустиња, врело подне без воде.

Седи на кревету и гледа прошлост. Свака фотографија задаје бол а утехе нема.

Пионирске мараме. Безазлени осмеси и прво другарство. Двориште испуњено смехом и игром. Строга учитељица која се воли. Сунце које гледа како се игра између две ватре. Парк младости одзвања од јањина и лоптања. У млади сумрак крећу жмурке и скривање иза дрвећа. Језик младости је покрет.

Паркаџија их јури и не може да их стигне. Смеју се свим срцем. Чекају да оде, затим настављају игру на трави, зеленој трави која се не љути што је газе и трче по њој.

Споменик их чува.

Велики Милош са уздигнутом руком чува децу. Поред њега кестени и клупе.Тражи се детелина са четири листа. Размилела се деца и траже. Нису ништа изгубили али траже упорношћу рудара.

Не може више да гледа. Боли.

Кад зажмуриш видиш мрак. То је кључно, видети мрак и одморити очи од прошлости. Чује далеке гласове, дозивање и растанак у исто време. Почиње кошмар.

Тај кошмар је његов једини смисао. 


Нема коментара:

Постави коментар